ČITANJE I ČITALAČKA KULTURA KOD DECE U SRBIJI

Čitanje i čitalačka kultura kod dece u Srbiji

…ili, priča o tome, koje sam metode koristila, kako bih deci približila svet knjiga…

Резултат слика за čitanje priče detetuKako bismo razumeli korelaciju čitanja i učenja, radnji bez kojih ne bi bilo razvoja civilizacije, dovoljno je da razmislimo o rečenici…„Prvo učimo da bismo naučili da čitamo, a posle čitamo da bismo učili“. Da… „učili“, a ne „naučili“, jer ne volim tu reč, zato što me ovaj oblik svršenog glagola asocira na radnju koja je završena, a učenje, to znamo, ne sme nikada prestati, kao ni čitanje, jer bez njih, razvoja nema.
Čitanje je, bez svake sumnje neophodno i korisno. To svi znaju, i to će vam svako reći…ali, da li ga svi i upražnjavaju? Ne, to odgovorno tvrdim. Svi znaju i da je jabuka zdrava, pa je ne jedu svi. Dobro, možda im ne prija ukus…a i ima mnogo ostalog zdravog voća. Tu alternativa postoji. Za mnoge stvari znamo  svi, kao papagaji, da su dobre, pa to opet ne upražnjavamo. Zašto? Zbor nedostatka vremena, motivacije, novca, sumnje u smislenost…nečeg trećeg?

“Da bi neka nacija postala čitalačka, smatram da glavnu ulogu i odgovornost u tom procesu moraju da preuzmu  roditelji, nastavnici, bibliotekari, pisci i pesnici, autori emisija za decu, država i svi koji na bilo koji način mogu da pomognu u tome.”

Opšte je poznato da danas deca sve manje čitaju, da knjiga, kao medij polako pada na začelje, kada posmatramo mas- medije u totalu. E, pa, reklo bi se da nove tehnologije ubijaju polako ali sigurno, iako toga još nismo svesni. Sve se svelo na protok informacija, kojima smo zatrpani sa svih strana. Da se razumemo, nisam ja u potpunosti protiv novih tehnologija, jer su one veoma korisne, ali u svemu mora biti mere. Ako mere i nema, mi je, sami za sebe, moramo pronaći, kako ne bismo postali otuđene plastelinske mase bez duše, koju, ovaj, sve bolesniji svet, sa velikim vladarima na čelu, uporno oblikuje, i to, po principu…što budemo gluplji i bezličniji, njima će biti lakše da vladaju.

Сродна сликаSvi žele udobniji i lagodniji život, ali nam nove tehnologije i potrošačko društvo  nameću život, koji od ljudi, i dece posebno, prave  invalide, koji za razliku od onih, koji imaju tu nesreću da ih je život prikovao za invalidska kolica, ne izbivaju iz svojih fotelja, jer nemaju ni potrebu. Pravi invalidi imaju volju da izlaze, da se integrišu, da se bore, da žive, a nova deca koja žive invalidskim životom se druže iz fotelje, kupuju iz fotelje, zabavljaju se iz fotelje, dopisuju se iz fotelje, naručuju hranu iz fotelje, druguju sa aplikacijama, intelektualni nivo razgovora se odvija na nivou protoka informacija o novim mobilnim telefonima, gadžetima, vidžetima, softverima. Zaista mislim da se ta deca u bliskoj budućnosti više neće zvati Milica, Luka, Ivan…već C-3PO, R2-D2. Gde su deca koja igraju lastiš, čitaju knjige o avanturama njihovih junaka, prave kolače sa mamom u kuhinji, idu na izlete u prirodu, igraju žmurke? Da li smo mi, kao Diznijeva uspavana lepotica spavali stogodišnim snom? Zašto smo to dopustili?

“Gde su deca koja igraju lastiš, čitaju knjige o avanturama njihovih junaka, prave kolače sa mamom u kuhinji, idu na izlete u prirodu, igraju žmurke? Da li smo mi, kao Diznijeva uspavana lepotica spavali stogodišnim snom? Zašto smo to dopustili?”

Da bi ovaj svet postao bolji, potrebni su bolji ljudi. Da bi se izabrali ti bolji ljudi, potrebni su ljudi sa mozgom, sa stavom, sa pravilnom moći rasuđivanja, sa razvijenim kritičkim mišljenjem. Da bi se stvorili takvi ljudi, potrebno je znanje, mnogo učenja, čitanja, razmišljanja…i tako opet dolazimo na početak…da, knjige su te koje nas mogu promeniti na bolje i razviti nam te esencijalne veštine koje  nas razlikuju od životinja. Zato, njeno veličanstvo, KNJIGU, nemojte doživljavati kao pojam za razbibrigu i ubijanje vremena, već kao oruđe da postanemo bolji i napravimo svet boljim.

Da bi neka nacija postala čitalačka, smatram da glavnu ulogu i odgovornost u tom procesu moraju da preuzmu  roditelji, nastavnici, bibliotekari, pisci i pesnici, autori emisija za decu, država i svi koji na bilo koji način mogu da pomognu u tome.

Резултат слика за čitanje priče detetuKako znamo uvek da kažemo „sve polazi iz porodice“ onda moramo znati i da kultura i navika čitanja kod dece, polaze upravo od roditelja. Najbolji način, da dete zavoli knjigu, je da mu čitamo dok samo ne nauči da čita. Kada su moja deca bila mala, ja sam im zaista mnogo čitala. To su bili rituali kada bismo nas tri sele na krevet, ja između njih, i dok su one gledale u knjigu ili slikovnicu, ja sam imitirala i glas lukave lisice i glas princeze, imitirala vešticu, oponašala zvuk grmljavine, cvrkut ptica, jer je poznato da takvo oponašanje podstiče emocije i empatiju pomoću reči i slika…one su se smejale, iščekivale da čuju šta je bilo posle, i posle…onda bismo razgovarale o njihovim utiscima, da li im se priča dopala,  ko im je bio omiljeni lik iz priče i zašto, igrađivale su stav o dobrim i lošim osobinama. Nekada bih bila toliko umorna da ne bih mogla ni slovo da pročitam, pa se dešavalo da zaspim i pre njih, ali bar nisam posustajala. Sve u svemu, uvek sam izbegavala da im pred spavanja pustim samo crtani film na (tada) video kaseti i da se tako uspavaju. Grizla me je savest. Tada bih uvek prvo pomislila ono, što sam jednom davno čula…“televizor će imati uvek, a detinjstvo samo sad“. To je bila toliko jaka misao, koja me nikada nije napuštala. Kasnije sam im kupovala mnogo slikovnica, knjiga, išle su u biblioteku, pravile su neke svoje slikovnice gde su crtale neku radnju izmišljene priče.Često sam im davala i da ilustruju neku priču, a taj deo, osim što je njima bio kreativan i relaksirajući, meni je bio bitan kao povratna informacija kako bih shvatila koliko su toga zapamtile i razumele iz ispričane priče, što je bila veoma bitna stavka i preduslov da kasnije, kada su i same počele da čitaju, rade to sa razumevanjem. Ovo je veoma korisno, jer se pokazalo da, deca koja shvataju pročitano, bolje savlađuju i školsko gradivo.

“Najbolji način, da dete zavoli knjigu, je da mu čitamo dok samo ne nauči da čita. Kada su moja deca bila mala, ja sam im zaista mnogo čitala.”

Резултат слика за čitanje priče detetuDa ne poverujete koliko je za razvoj deteta i njegov uspeh u školi, neophodno to vreme koje u detinjstvu  roditelji posvete detetu u razvijanju  čitalačke kulture. Moram priznati, da sam i danas, jako ponosna na svoju decu, pa i na sebe, jer iako su već odrasle devojke koje završavaju fakultete, obe i danas rado kupuju knjige i čitaju. Upravo zato tvrdim i ponavljam da, kada se jednom razvije ljubav prema knjizi, ona ostaje zauvek, u manjoj ili većoj meri, jer se i kasnije mora negovati i razvijati.
Ono što je najbitnije je, da detetu, dok je sasvim malo, svaki dan čitate, makar pola sata. To je divna interakcija između roditeja i deteta, stvara osećaj bliskosti i uvek će mu, do kraja života, knjiga biti draga i asocijacija na nešto lepo.Takođe, veoma je bitno, da tokom čitanja postavljate pitanja detetu, kako biste uvideli njegovu sposobnost da shvati ono što mu se čita. Ako je dete baš malo, od dve godine, od njega ne možete očekivati da razume pročitano, ali ga, često pitajte, u toku čitanja, da vam, gledajući u sikovnicu pokaže gde je maca, gde je kuca, kuća, devojčica…Dok pokazuje na macu, vi oponašajte mjaukanje…Osim što na ovaj način razvija svoj vokabular, ono na ovaj način stupa i u komunikaciju sa knjigom i svetom oko sebe.

Dete starije od 4 godine, u toku čitanja možete pitati i da vam predvidi razvoj  odvijanja radnje u knjizi, kako ono misli da će biti.. Ukoliko predvidi neku snažnu emociju, recimo da će vuk da uplaši devojčicu, pitajte ga da li se ono nekad uplašilo i pustite ga da vam to ispriča. Dete od  5 godina je već sposobno da razlikuje realne priče od priča kobajagi, što je prvi korak ka razumevanju toga da u književnosti postoje razni žanrovi.  Vremenom će i samo dete shvatiti koji tipovi knjiga mu se najviše dopadaju i izgradiće neki svoj prvi stav. Dekodiranje, odnosno, sposobnost da shvati reč, i razumevanje, odnosno sposobnost da komunicira sa značenjem teksta, glavne su veštine neophodne za samostalno čitanje koje će uskoro uslediti, oko 6 – 7 godina.
Ono što su još bitni činioci da bi vaše dete postalo konzument knjiga su:

Сродна слика– Učinite da knjige budu dostupne vašem detetu, da im budu na oku,  i na dohvat ruke.

– Nemojte dete primoravati da čita knjige i nemojte ga ucenjivati…(Ako pročitaš 10 strana, dobićeš čokoladu). To ne daje prave i dugoročne efekte i ne postiže cilj da dete zavoli knjigu.

– Ako vaše dete samo poželi da uči slova, prvo ga učite mala slova, pa tek na kraju velika, jer su velika slova zastupljenja u svega 5-10 %, dok su mala slova daleko važnija u razvoju veštine čitanja.

– Razvijajte mu glasovnu svest o slovima, napravite kartice sa po jednim slovom na svakoj i dok mu pokazujete, izgovarajte slovo. Kada  je uključeno više čula, bolje se pamti ( oči, uši, glas)

“Ako ste dete i naučili da bude fascinirano knjigama u detinjstvu, ta fascinacija će brzo nestati, ako mu vi, kao roditelj, svojim primerom, ne pokažete da čitanje nije samo za decu. Zato, uzmite knjigu kada god nađete slobodnog vremena. Makar na 15 minuta.”

Takođe, ako ste dete i naučili da bude fascinirano knjigama u detinjstvu, ta fascinacija će brzo nestati, ako mu vi, kao roditelj, svojim primerom, ne pokažete da čitanje nije samo za decu. Zato, uzmite knjigu kada god nađete slobodnog vremena. Makar na 15 minuta.

Сродна сликаKada je reč o školi i njenom uticaju na čitanje kod dece, moram priznati da sam tu imala uvek drugačiji stav od onoga kako se radi u Srbiji. Obavezne školske lektire su nešto sa čime se lično ne slažem, bar ne u ovakvom obliku i ne na ovakav način iz dva razloga… prvo, uvek mi je bio diskutabilan izbor knjiga, gde su generacije i generacije čitale iste knjige jer je neko odredio da su baš te knjige najbolji izbor, iako su uredno izlazile i nove ii bolje… i drugo, ja sam neko ko smatra da je bolje da deca nešto čitaju po svom afinitetu, ali sa voljom i radošću, nego da čitaju nešto pod moranjem i uz nametnuti izbor…ipak neko voli poeziju, neko prozu, bajke, avanturističke priče…. Nametnute knjige, kao što su lektire mogu da stvore otpor, a kasnije ih se niko i ne seća, jer su čitane, ne svojom voljom, već zbog ocene, pa se sve to dovodi u opseg negativnog iskustva, jer čitanje zbog nečega i nekoga, nisu, po mom mišljenju najsrećnije rešenje. Čak, imam veoma loše iskustvo u vezi sa tim. Stekla sam utisak da su mnogima te lektire, jedine knjige koje su čitali u životu, osim ako ih nisu pročitali kao preprične verzije samo zbog nastavnika, a njih je, u tako skraćenoj, prepričanoj verziji, prepun internet. To je „uspeh“, kratkog daha, jer deca i mladi na taj način ne stvaraju ljubav prema knjizi i samim tim ne razvijaju  ni čitalačku  kulturu. Smatram da je takav oblik nametnute lektire proizišao iz perioda kada su mlade „kljukali“ pričama o Narodno-oslobodilačkom ratu našeg naroda, herojstvu vojske i naroda…a i deca su tada bila više sklona pokornosti, i nisu imala drugu zabavu, pa je to još i funkcionisalo…Danas, kada su deca, zbog previše izbora, prevelike zasićenosti od raznih sadržaja, igrica, kompjutera i svega…malo razmaženija, prezaštićenija, a opet svesnija sebe i svog prava na izbor, nametati im lektiru na ovaj način je zaista, po mom mišljenju prevaziđeno. Zamislite koliko današnje generacije zanima lektira „Orlovi rano lete” i priče o deci i partizanima u Drugom svetskom ratu…isto koliko bi i pre gledali film „Boško Buha” nego „Hari Potera”. ali kako su nastavni planovi srpskog jezika i književnosti stari 20 i 30 godina, ne znam kakve su se to reforme sprovodile.

“Danas, kada su deca, zbog previše izbora, prevelike zasićenosti od raznih sadržaja, igrica, kompjutera i svega…malo razmaženija, prezaštićenija, a opet svesnija sebe i svog prava na izbor, nametati im lektiru na ovaj način je zaista, po mom mišljenju prevaziđeno.”

Mnoge generacije se sećaju kako su im roditelji, uz trošak za udžbenike, sveske, radne listove, torbe, pribor…morali izdvajati i novac za komplet lektira. Da, morali su, iako ih niko nije prisiljavao na to od radnika u školi, već situacija kada stotine i hiljade učenika, istih godina, u nekom većem gradu pohrli u biblioteku jer svi istog meseca čitaju isto, a istih knjiga nema u tolikom broju. Tada su roditelji, onako u panici, da im dete ne dobije jedinicu iz srpskog jezika, jurili i tražili da kupe tu knjigu u knjižari. To mu dođe nešto kao prisila društva i prisila kulture.

Сродна сликаKada sam pre dosta godina radila kao učiteljica u osnovnoj  školi u Srbiji, jedan od najvećih izazova, pored opismenjavanja đaka, bio je i kako da postignem da ta deca zavole knjigu, stvore naviku čitanja i razvijaju čitalačku kulturu. Bilo je dece, ne baš u velikom broju, ali bilo ih je…koji su i pre polaska u školu, uz trud i volju roditelja već to i posedovala…ali, izazov je bio to razviti i kod ostale dece. Kako sam oduvek imala veliku želju i ljubav da radim sa decom, uvek sam imala i mnogo inspiracije da im na najlepši način priđem, uz mnogo kreativnosti, inovativnosti i bez primene klišea, što nije uvek nailazilo na odobravanje kod direktora, tada u to vreme, pre dve decenije, iako su deca izuzetno napredovala u svakom pogledu, okružena radom u prijatnoj relaksirajućoj atmosferi i sa mnogo ljubavi i podrške sa moje strane. Dok sam volontirala, imala sam sreću da mi mentor bude učitelj Peđa S. koji je bio najkreativnije biće koje sam do tada, i do sada, videla, koji je uvek bio jedinstven po svojim metodama i koga su deca, roditelji i kolektiv obožvali, kao i dan danas. Kako smo oboje bili izvan svakih stega, potpuno sam se pronašla u njegovim metodama, upila mnoge ideje, dobila milion zlatnih saveta i zahvalna sam mu na tome do kraja života.

“Kada sam pre dosta godina radila kao učiteljica u osnovnoj  školi u Srbiji, jedan od najvećih izazova, pored opismenjavanja đaka, bio je i kako da postignem da ta deca zavole knjigu, stvore naviku čitanja i razvijaju čitalačku kulturu.”

Kada sam dobila svoje odeljenje, iako su i tada postojale  obavezne lektire, morala sam da nađem tananu nit da decu ne odvratim od knjige, a da opet nekako ispoštujemo i nastavni program. Obaveznu lektiru  smo radili na sledeći način…Kada bi bila u pitanju knjiga poezije, nisam htela da im naredbom namećem da je pročitaju od korica do korica, iako bi se na kraju i desilo da je pročitaju od početka do kraja, ali sam to radila na malo lukaviji i neopterećujući način. Naime, zamolila  bi ih da mi  za kraj tog meseca, iz te knjige izaberu 3 pesme koje im se najviše dopadaju. Oni su, da bi izabrali te 3 pesme, pročitali sve, iako im ja to striktno nisam zahtevala. Dana, kada bismo imali čas lektire,  pre početka časa, dok bih ja, kao nešto gledala u dnevniku, „odvojila bih uvo“ i uživala krišom ih slušajući kako veselo zapitkuju jedni druge koje su oni pesme izabrali. Kada bi neko od učenika posle, na času pričao o svom izboru i davao objašnjenja zašto je baš njih izabrao, onda su se pojedinci, ponosnim glasom ubacivali….“i ja sam to izabrao“… i tada bi svi oni zajedno komentarisali.

Резултат слика за čitanje priče detetuKada bismo za lektiru imali neke zbirke priča, ja bih im, pre nego što bih im rekla, koju ćemo lektiru raditi, odvojila vreme da im pročitam par priča, kako bi ih zainteresovala za knjigu. To sam pažljivo čitala intonirajući svaki lik, unela se u glas deteta, glas stidljivog zeke, strašnog vuka i oni su to izuzetno lepo prihvatili. Posle toga su rado i sami, kod kuće čitali i ostale priče. Ukoliko bi za lektiru imali neku bajku,  ja bih im započela prepričavanje, tek toliko da ih zaintrigiram, a oni bi je, iz želje da saznaju šta je posle bilo,  pročitali do kraja. Kako je u svakom odeljenju bilo dece i koja nisu baš zainteresovana, njih sam animirala na  drugačiji način. Tada bih im rekla da ćemo praviti predstavu za roditelje, sa radnjom iz te bajke, i da svako izabere koji bi lik voleo da glumi…posle toga, svi su bili zaintersovani i sa velikom pažnjom čitali knjigu.

“Kako sam uvek bila za to da deca imaju sva prava da bez straha kažu svoje mišljenje o knjizi, da li im se dopala ili ne, bilo je dece koja su govorila da su pročitali recimo knjigu do pola, da im se nije dopala,i da nisu imali volje da čitaju do kraja.”

Резултат слика за čitanje priče detetuKako sam uvek bila za to da deca imaju sva prava da bez straha kažu svoje mišljenje o knjizi, da li im se dopala ili ne, bilo je dece koja su govorila da su pročitali recimo knjigu do pola, da im se nije dopala,i da nisu imali volje da čitaju do kraja. Imali su pravo na to, i nikada im zbog toga nisam prebacivala, ali su imali obavezu da mi objasne zašto im se nije dopala. Nisu mogli da mi kažu „zato“…već da mi argumentuju i daju neki svoj stav o tome.

Da se naše obavezne lektire ne bi svele na potpuno neobavezne, na neozbiljnom nivou, mi smo imali i dane, kada smo zajedno odlazili u školsku biblioteku, gde su oni uzimali šta su hteli, po svom nahođenju, i svako je, tokom godine više puta pričao ispred razreda o knjizi koju je pročitao, ali bez preopširnog prepričavanja radnje, već samo o temi o kojoj se priča i njegovim preporukama, i tako podsticao druge, kojima bi se to dopalo da i oni pročitaju. To je uvek davalo rezultate, a oni su se osećali bitnim, kada drugima pričaju o knjizi koju su pročitali prvi. Tek tu se oseti da su deca, jednostavno stvorena za konzumiranje knjiga, da vole jedni drugima da prepričavaju priče iz čarobnih maštovitih svetova, samo se moraju bez sile, i sa dozom lukavosti i kreativnosti navesti na to. Zamislite samo koliko ubija da svi istovremeno  čitaju isto…tu svako čita za sebe, nema interakcije, doze posebnosti, originalnosti, slobode izbora….

“Nikada nemojte misliti da je rano za tako nešto, jer, ako recimo, neko petnaestogodišnje dete izjavi da mrzi da čita, tu pomoći nema…njegovi roditelji su zakasnili čitavih 15 godina.”

…i tako…u ovom delu sam iznela neke svoje stavove o čitanju, zadovoljstvu čitanja i razvijanju čitalačke kulture. Zaista bih volela da roditelji razvijaju kod dece ljubav prema knjizi od najranijeg detinjstva, zbog svih ostalih blagodeti koje će kasnije proisteći iz toga…i, nikada nemojte misliti da je rano za tako nešto, jer, ako recimo, neko petnaestogodišnje dete izjavi da mrzi da čita, tu pomoći nema…njegovi roditelji su zakasnili čitavih 15 godina. Zato je u ovom slučaju  najveća odgovornost  na roditeljima. Roditelji moraju biti onakvi kakvima oni hoće da vide svoju decu – ne na rečima, već na delu, i to je tako, i nikako drugačije.

Резултат слика за čitanje priče detetu

Izvor: knjigenadlanu.com

Оставите одговор