PRIČE

Mala Sirena

U dubini okeana u prekrasnoj palati boravio je kralj svih mora. Imao je puno kćeri, ali najmlađa, Mala Sirena bila mu je najmilija. I pored svih lepota morskih dubina, Mala Sirena je odlazila na površinu mora. Divila se plavetnilu neba, sjaju sunca, bojama drveća i bila nesrećna u svom svetu. Mučila je čežnja za životom na kopnu. Uzalud su je otac i sestre nagovarali da odustane od te želje govoreći joj kao je surov i okrutan svet na kopnu.price za decu - deca
Jedne noći, krišom se popela na površinu. More je bilo burno, a veliki talasi su se obrušavali na veliki jedrenjak koji je tonuo. Privučena talasima, Mala Sirena ugleda mladića koji se davio. Bez razmišljanja je doplivala do onesvešćenog mladića i izvukla ga na obalu. Gledala je njegovo prekrasno lice i čula otkucaje njegovog srca. Čaroliju je prekinuo neki glas i iza stene se pojavila jedna lepa devojka. Sirena je, neprimećena, brzo kliznula u vodu.
Dani su prolazili, a Mala Sirena je stalno mislila na lepog mladića. Očajna, potražila je savet od zle čarobnice-morske veštice. Molila je da je oslobodi sjajnog repa i, kako god bolno to bilo, podari ljudske noge. Čarobnica je, za uzvrat, tražila od Male Sirene njen prekrasan glas i divno pevanje. Sirena je odmah pristala. Ostala je bez glasa, nema, ali se pretvorila u prekrasnu devojku. Sada je mogla da živi na zemlji. Njen glas i pevanje, morska veštica je zatvorila u školjku i odnela je u morske dubine.
U kraljevini je objavljeno da princ treba da se ženi i Mala Sirena, koja je u princu prepoznala voljenog mladića, gorko je plakala isplakavši sve suze. U noći, na svečanosti u kraljevim vrtovima, dugo je plesala iako je svaki korak nanosio veliki bol. Ujutro, pred venčanje, povorka je prolazila pored mladog para. I Mala Sirena je bila u povorci. Nema, zastala je ispred mladog kraljevića i on kao da je za tren osetio bol koji je nosila u srcu. Ali iz nemih usana nisu mogle da izađu reči. Maloj Sireni preostalo je samo da potraži sudbinu u morskim dubinama.
U trenutku kad je dotakla morske talase, školjka se otvorila i čarolije morske veštice je nestalo. Od tada, u tamnim noćima, mornari uz šum talasa često mogu da čuju tužno pevanje Male Sirene.


Tri praseta

Bila jednom tri praseta. Dva praseta su bila veseli drugari, koji su voleli pesmu i igru. Treće im je često govorilo: „Bolje bi bilo da price za decu - decasazidate neku kućicu u kojoj biste bili sigurni od ljutog vuka, umesto što se igrate po ceo dan“. I ono je sazidalo za sebe lepu kamenu kućicu. Prvo prase je tada reklo: „Pa dobro“, i napravilo kućicu od slame. Ali, vuk je došao i počeo da duva i naposletku oduvao celu kućicu. Tada je prvo prase otrčalo, što je brže moglo, drugom bratu, koji je sagradio kućicu od drveta. Međutim vuk je stigao za njim i opet počeo da duva što je mogao jače. Oduvao je, razume se, opet celu kućicu.
Dva praseta su onda otrčala kući trećeg brata. „Pusti nas unutra! Vuk nam je oduvao kućice i sad nam je za petama“, zakukala su braća. Brat ih je uveo u kuću, a ubrzo se pojavio i vuk. „Pusti me unutra“, viknuo je, „inače ću i tvoju kućicu oduvati“. „Pokušaj samo! „odgovorilo mu je prase. I vuk je duvao i duvao, ali kućica nije pala. Onda se popeo na krov i pokušao da uđe u kuću kroz dimnjak. Ali treće prase ga je čulo i zapalilo veliku vatru na ognjištu. Vuk je propao kroz dimnjak pravo u vatru i izgoreo.


Snežana

Bila jednom jedna ljupka devojka, po imenu Snežana. Njena mati je umrla, a otac joj se po drugi put oženio jednom lepom, ali sujetnom ženom, koja je ustvari bila veštica.
Ona je sebe smatrala najlepšom ženom na svetu i imala je čarobno ogledalo, koje joj je uvek sve govorilo. Jednog dana zapita ona ogledalo kao i obično: „Ogledalce, ogledalce na zidu, kaži mi ko je najlepši na svetu?“ Ali ogledalo je razljuti odgovorivši;“ Snežana je najlepša!“
Devojka je zaista bila prava lepotica. Maćeha je bila užasno ljubomorna, pa naredi jednom od svojih lovaca da odvede Snežanu u šumu i tamo je ubije. Lovac povede Snešanu, ali nije mogao da je ubije i ostavi je tamo. Usput on zakla jednu svinju, izvadi joj srce i odnese ga gospodarici, kao dokaz da je ubio devojku. Tako je maćeha jedno vreme bila zadovoljna.price za decu - deca
U međuvremenu Snežana je lutajući kroz šumu, stigla do kućice u kojoj je živelo sedam patuljaka. Čovečuljci su se sažalili na nju i zadržali je da živi kod njih. Ona im je kuvala, čistila kuću i svi su bili srećni. Ali jednog dana upita maćeha opet svoje ogledalo: „Ogledalce, ogledalce na zidu, kaži ko je najlepši na svetu?“ Kad je čula da je Snežana najlepša, prosto je pobesnela. Ogledalo joj je takođe reklo da Snežana živi u šumi, u kućici kod sedam patuljaka. Ona se preruši u staru prosjakinju i napuni jednu korpu jabukama. Odozgo je stavila jednu otrovnu jabuku. Uputila se kućici patuljaka. Oni su svi bili na poslu, u rudniku dijamanata. Pre nego što su otišli, upozorili su Snežanu da ne razgovara sa nepoznatima. Ali stara prosjakinja je izgledala tako prijateljski i dala joj je tako lepu jabuku, pa je ona zaboravila na upozorenje. Zalogaj otrovne jabuke zaglavio joj se u grlu i ona pade na zemlju kao mrtva. Kad su se patuljci uveče vratili, našli su je kako leži na zemlji i pored sveg truda nisu uspeli da je povrate. Svi su plakali, a jedan reče: „Ona je i suviše lepa da bismo je zakopali. Hajde da joj napravimo stakleni sanduk, tako će mo moći još neko vreme da je gledamo!“ I tako su je stavili u stakleni sanduk. Prekrili su ga cvećem i stajali na straži pored nje.
U to vreme je kroz šumu prolazio princ. Čim je ugledao lepu devojku u sanduku,odmah se zaljubi u nju. Patuljci mu ispričaše sta se dogodilo i on se, tužan saže i poljubi je. Tog trenutka primeti da ona trepće. „Ona je živa!“, uzviknu on i podiže je, a komad jabuke izlete iz grla. Istog časa ona otvori oči. Princ je upita da li bi htela da se uda za njega, a ona, presrećna odmah pristade. Patuljci su ih ispratili do palate, gde su se odmah venčali. Kad je maćeha to saznala, bila je toliko ljuta da je pala na mestu mrtva.

Priča o džungli

U vreme dok je džungla još bila tiha i tajanstvena, ženka pantera po imenu Bagira često se dugo šetala prašumom. Jednog jutra, za vreme šetnje, Bagira začu dečiji plač koji je dolazio sa obale reke. Oprezno se približila obali i….
-Pa to je dečak! -uzviknu iznenađeno.
Bagira odluči da dečaka odnese vučici koja je imala mladunče. Hranila ga je i brinula se o njemu kao da je njeno.
Oduševljeni što imaju još jednog člana porodice, nazvaše ga Mogli.price za decu - deca
Mogli je sretno rastao u džungli i sa svima se sprijateljio a naučio je i jezik životinja.
Ali džungla je za Moglija krila mnoge opasnosti. Njegove prijatelje je najviše plašilo prisustvo strašnog tigra Šir Kana koji je mrzeo ljude. Zato odlučiše da Moglija od tada neprestano čuva i štiti medved Balu.
Mogli i Balu su provodili mnogo vremena zajedno, igrajući se u džungli. Ali medved je stalno osećao prisustvo tigra koji je vrebao u blizini, i upozoravao je dečaka da se nipošto ne udaljava od njega.
Mogli je bio veoma nestašan i jednog dana kada je Balu zaspao, zašao je sam dublje u prašumu. A Šir Kan je samo to i čekao…Na sreću, verni Balu stigao je na vreme da spase dečaka. Dve životinje su se suprostavile jedna drugoj u surovoj borbi. Upravo tada poče strašno nevreme. Grom udari u jedno drvo i izazva požar.
Da bi pomogao svom prijatelju Baluu, kojeg je tigar skoro pobedio, Mogli zapali nekoliko suvih grana i poče da tera tigra. Razjarena zver koja se plašila vatre pobeže u džunglu.
Medved je shvatio da više nije mogao da štiti dečaka. Sledećeg dana Balu odluči da odvede dečaka u jedno selo. On je isprva bio uplašen ali ubrzo se sprijateljio sa jednom devojčicom i ona ga povede ka kolibama u selu.
Za Moglija započe novi život, ali nikad nije zaboravio svoje prijatelje iz džungle koji su mu nekad mnogo pomogli.


Bambi

Stiglo je proleće, a sa njim je…rođen Bambi, nežno lane koje su svi stanovnici šume požurili da pozdrave i upoznaju. Veverica, mišić, ptičice, zečić Trupko i drugi kunići i zečići – svi su, uzbuđeni, bili kod Bambija i njegove mame.
Stiglo je jutro, i Bambi se pridigao na svoje tanane nožice, pa krenuo da ispita sva čudesa šume, uz pomoć svojih prijatelja. Bilo je mnogo toga da se vidi i upozna, ali je Bambi imao odličnog vodiča – Trupka.
Evo šarenog leptira, eno slepog miša u visini, tu su i krtice što kopaju dugačke tunele i ne vole sunce, i veseli kunići i ptice raznobojnog perja i kljunova…
Posle više meseci bezbrižnog i srećnog života, stigla je zima, pa je Bambi opet imao šta da vidi i nauči.
Jednog jutra, kad se probudio, iznenadio se koliko se šuma izmenila.
– Pao je sneg! – rekla mu je mama. Pošavši u šetnju, Bambi opazi kako mu noge tonu u tu čudnu belu stvar, hladnu, ali ipak prijatnu.
Drveće, žbunje, trava i mahovina bili su pokriveni blistavim snegom.
Jednog dana Bambija probudi silan prasak, koji uzbuni svu šumu. Sa svih strana šumom su odjekivali pucnji pušaka.
– To su lovci! – čulo se odasvud.
Mama košuta natera Bambija da beži koliko ga noge nose, i on je trčao, trčao, misleći pri tom na svoje prijatelje s nadom da će se i oni spasti. Već je čuo priču o lovu, o tome kako su jednog dana došli ljudi da svojim puškama poremete mir šume, i koliko su žrtava ostavili za sobom…
Mama košuta, na žalost, nije uspela da umakne lovcima, a s njom su poginule i mnoge druge životinje. Tata, moćni jelen, pokušao je da uteši Bambija, a i svi prijatelji došli su da podele tugu s njim. Došla je i košutica Falina sa kojom se Bambi celog leta igrao. Sada je ona, zajedno sa Trupkom i drugim prijateljima, preuzela brigu o Bambiju.
Bambi je znao da se u njih može pouzdati.
Opet je došlo proleće, i Bambi sa čuđenjem otkrio da se nešto menja u njegovom životu. Falinino prisustvo počelo je da mu znači mnogo više nego društvo svih drugih životinja.
Bambi se zaljubio!
I Falina je pokazivala svoju ljubav prema Bambiju – nežno ga je protrljala njuškicom.
Sreća se vratila u šumu, Bambi i Falina postali su nerazdvojni prijatelji. Jednog dana šumu iznenada zahvati požar. Trebalo je bežati, spasavati glavu. Vatra se širila, dim je počeo da guši, i sve životinje, među kojima i Bambi i drugi jeleni i košute, pojuriše prema reci. Vatra je plamtala sve jače, vrelina je postajala neizdržljiva, ali je Bambi, koji je sada već bio porastao, pomagao drugim, slabijim životinjama da se izbave. Pratio ih je, jednu po jednu, dok su prelazile reku. On će biti poslednji koji će preći na drugu, spasonosnu obalu. Ne obazirući se na opasnost, Bambi je najpre pomogao svjim malim prijateljima da se domognu druge obale, pa se tek onda i sam pridružio drugim jelenima.
Postao je odrastao i odgovoran.


Lepotica i zver

Bio jednom jedan trgovac i imao četiri kćeri. Sve ih je voleo, ali najmlađa, po imenu Lepotica bila mu je najdraža. Jednoga dana, potpun osiromašen, krenuo je na put radi poslova, obećavši kćerkama da će im sa puta doneti poklone. Starije sestre tražile su skupocene stvari, a Lepotica je želela samo jedan cvet.
Poslovi su išli loše i jadni čovek, vraćajući se noću kući, u snegu izgubi put. Lutajući tako, iznenada se nađe ispred neke prekrasno osvetljene palate. Čovek nije znao da u palati živi strašna zver koja je nekad bila lepi princ. Čarobnica ga je začarala zbog njegove okrutnosti, a čaroliju je mogla da skine samo ljubav devojke kojoj ružnoća zveri neće smetati.price za decu - deca
Dočekavši jutro, trgovac krenu kući. Prolazeći kroz vrt palate, priseti se Lepotice i ubra jednu ružu. Tek što je to učinio, pojavi se strašna zver i reče trgovcu da će ga kazniti smrću. Sav uplašen, trgovac stade moliti da ga poštedi i da mu dozvoli da se vrati kćerima. Zver je pristala da ga pusti uz uslov da mu, kao zamenu, pošalje jednu od kćeri koja će pristati da umesto oca primi kaznu. Za put mu dade i skupocene poklone.
Kad je stigao kući, očajni otac sa zebnjom u srcu ispriča svoju strašnu priču. Na veliku radost starijih sestara, Lepotica se odmah ponudila da ode umesto oca. Tako su zajedno otišli do palate zveri gde se otac teška srca rastao od kćeri.
Zver je bila dobra prema Lepotici. Posle tri meseca upita je da li hoće da se uda za njega. Devojka beše tužna, bio joj je drag, ali nije mogla, bio je mnogo ružan.
U dvorcu, u jednoj sobi stajalo je čarobno ogledalo. Jednoga dana ona u njemu vide svog bolesnog oca i zaželi da ga obiđe. Teška srca zver je pusti da ode. Otputovala je, uz obećanje da će se vratiti posle osam dana. Vreme je prolazilo i Lepotica, zadržavana od oca i sestara, nije se vratila na vreme. Jedne noći sanjala je zver kako je na samrti doziva. Probudila se u strahu i odlučila da odmah krene. Uz pomoć čarobnog prstena koji joj je on dao, Lepotica se začas ponovo našla u palati. Zatekla je zver kako umire od tuge za njom. Tad je shvatila da i ona njega voli i to mu je i rekla. Izgovorene reči učinile su čudo. Zver je nestala i pojavio se lepi princ. Ljubav su krunisali brakom i srećno živeli do kraja života.


Ivica i Marica

Drvoseča i njegova žena bili su veoma siromašni. Imali su dvoje dece, Ivicu i Maricu. Teško su živeli.
Jedno veče, dok su se umorni vraćali sa posla kući, izgubili su u šumi decu.
Ivica i Marica našli su se sami u mraku. Plakali su, ne znajući put. Silno uplašeni, prespavali su noć pod nekim stablom a ujutro su krenuli dalje.price za decu - deca
Na proplanku usred šume naišli su na kućicu načinjenu od keksa i kolačića. Kolači su bili mamac. U kući je stanovala strašna veštica. Ona je uhvatila Ivicu i Maricu.
Veštica je gurnula Ivicu u kavez, hraneći ga da se dobro ugoji. Nameravala je da ga ispeče i pojede.
Marica je morala da pomaže veštici. Mada je bila mala, smišljala je kako da spase sebe i svog brata.
Kada je veštica otvorila vrata velike peći da vidi kako plamti vatra, Marica je gurne u peć.
Veštica je sagorela, njene zle moći je nestalo.
Sestrica oslobodi Ivicu iz kaveza. Bili su spašeni. Ubrzo su pronašli put kući.
Čarobni kolačići u Maričinoj kecelji pretvorili su se u suvo zlato. Bila je to nagrada za njihovu hrabrost.


Pinokio

Bio jednom jedan drvoseča po imenu Đepeto koji nije imao dece.
Da se ne bi osećao usamljeno, on je jednog dana izdeljao lutka od drveta, napravio mu šešir od mekane sredine hleba i odelo od hartije, pa mu dade ime Pinokio… Zamislite sada Đepetovo iznenađenje kada je video da njegov lutak govori i hoda kao pravi dečak.
Đepeto je rešio da Pinokija lepo vaspita. Prodao je svoj kaput da bi mu kupio bukvar i poslao ga u školu kao pravog dečaka.
Ali na ulici Pinokio začu cirkusku muziku, pa kako mu se nije išlo u školu- prodade bukvar, kupi ulaznicu i pođe da gleda predstavu; iz prikrajka su na njega motrila dva nevaljala drugara, mačak i lisac.price za decu - deca
Vlasnik cirkusa, gutač plamena, pomisli da je Pinokio jedna od njegovih lutaka, pa ga zgrabi za kosu i ubaci u svoja kola. Ali kad mu Pinokio kroz suze ispriča šta mu se sve dogodilo, gutač vatre, koji je, iako strašno izgleda, bio dobrog srca, oslobodi ga, i čak mu pokloni nekoliko zlatnika, preporučujući mu da starom Ćepetu kupi nov kaput.
Mačak i lisac čuli su razgovor gutača plamena i Pinokija i rešili da se domognu zlatnika.
Prišli su Pinokiju i ispričali mu da znaju jedno čarobno polje na kojem, kad se uveče poseje zlatnik, preko noći iz njega izraste drvo od zlata.
Prostodušni Pinokio posluša dvojicu varalica, i čim je pala noć pođe na označeno mesto da poseje svoje zlatnike, ali ga na ulici sustigoše dva razbojnika-a to su bili mačak i lisac- pa mu oteše novac i okačiše ga na drvo.
Srećom, naiđe vila i oslobodi ga, pa ga odvede svojoj kući.
Vila je negovala Pinokija sve dok se nije oporavio, a onda ga zamoli da joj ispriča svoje doživljaje.
Pinokio, ne želeći da vila dozna kao je izneverio Đepeta, stade da izmišlja i priča kojekakve laži; ali dok je govorio, primeti da njegov nos postaje sve duži. Pinokio shvati da mora biti iskren, pa ispriča vili celu istinu.
Vila ga strogo ukori, a onda ga posla kući, jer je znala da je Ćepeto veoma zabrinut zbog njega.
Pinokio obeća vili da će se odmah vratiti kući, ali usput srete Lucinjola, lenjog i neposlušnog dečaka, koji ga ubedi da pođe s njim u zemlju igračaka.
U ovoj čudesnoj zemlji bilo je mnogo druge dece koja su se zabavljala najrazličitijim igračkama, pa su to radili i Pinokio i Lucinjolo, ali zabava je kratko trajala. Svoj deci odjednom su porasle uši i svi se pretvoriše u magarčiće.
Pinokija-magarčića kupio je vlasnik jednog cirkusa i terao ga je da nastupa svako veče. Ali jednog dana Pinokio je pao, i od tada je hramao. Pa je gazda rešio da ga se otarasi i bacio ga u more.
Kad je pao u vodu, Pinokio se opet pretvorio u lutka, ali tek što je to shvatio-proguta ga kit.
Iznenađenjima još nije bio kraj: u utrobi kita Pinokio ugleda Ćepeta, koji je bio pao u more iz čamca dok je tražio Pinokija. Đepeto i Pinokio zagrliše se, odlučivši da zajedno umru u kitovoj utrobi. Srećom, kit stade da kija, i tako ih izbaci iz svoga trbuha, te se na kraju nađoše na obali zdravi i čitavi.
Kakvo je tek bilo iznenađenje kad su shvatili da Pinokio više nije lutak nego pravi dečak od krvi i mesa.


Mala priča

Bila jednom jedna mala priča, vesela i bezbrižna.

Skakutala je, trčala, prevrtala se preko glave, preskakala potočiće. Ali ubrzo joj sve dosadi. Htela je da ima nekog s kim bi mogla da se druži. Niko nije imao vremena za nju. Ili nije hteo da ima vremena. Nekima se činilo da je neozbiljna.

Prolazile su pored nje ozbiljne priče, tužne ili sasvim obične. Ljudi su govorili da je ona samo igra neozbiljnog pisca i nisu ni pokušavali da je pročitaju. Deca su mislila da je, verovatno dosadna, pa što bi je onda čitali.

Mala priča je prestala da skakuće i postala tužna. Nikom nije bila potrebna. Šćućurila se na jednoj stranici knjige, ćutala i samo ponekad uzdahnula i pustila dve bistre suzice.

Jovana je došla iz škole, utrčala u sobu , zatim u kuhinju ,ali nikog nije bilo. A baš je bila raspoložena: najbolje je uradila kontrolni iz matematike. Htela je da obraduje roditelje i braću. Sela je u stolicu za ljuljanje, a onda ugledala knjigu na stočiću. To je bila ona knjiga koju je uzela iz biblioteke i treba da je vrati. Pročitala je nekoliko priča, ne sve. “ Pa šta“ pomislila je Jovana „ne mora se čitati svaka stranica,nije to domaći.“ Mala priča je uzdisala na svojoj stranici i mislila: „Sad će me pročitati…..,neće…., hoće…..,neće….“ a onda razočarano sklopila oči. Jovana uze knjigu i ljuljuškajući se na stolici, poče da je lista kao da je uzima u ruke prvi put. Pažnju joj privuče Mala priča. Kad je pročita, nasmeja se i reče: “ E baš je zgodna !“

Mama i tata, ulazeći u sobu, upitaše je s kim priča. Ne odgovarajući na pitanje, Jovana poče da im čita priču.

“ Zanimljivo! “ reče tata „Baš zanimljivo!“

Mama kao da se tog trena probudila iz kratkog sna, nasmeši se i stavi na stočić tanjirić u kome su se modrile zrele šljive.

Mala priča je ponosno stajala na svojoj stranici.

Jovana sklopi knjigu, stavi je u ranac i pomisli kako bi bilo dobro da sutra, pre nego što je vrati u biblioteku, pročita svojim drugarima iz razreda: svideće im se, zna ona.

“ Život je tako lep !“ mislila je Mala priča i da je mogla, poljubila bi Jovanu u obraz – toliko je bila srećna.


Priča o jabuci

Bila u jednom dvorištu jabuka. jabuka Došlo proleće a jabuka olista i procveta. Rojevi pčela zujalo je u njenoj krošnji tražeći najslađe cvetove. Miris cvetova širio se na sve strane.

Cvetala jabuka i precvetala.Umesto cvetova pojavili su se mali zeleni plodovi koji su svakog dana bivali sve veći. Uskoro se zarumeneše njihovi bucmasti obraščići.
Izašao Nikola u dvorište da se igra.Učini mu se da ga neko zove ali u dvorištu osim njega nije bilo nikoga.
”Nikola,Nikola!”opet začuje glas.
”Ko je to? Ko me zove? Ne vidim nikog” “Ja sam.Kako me ne vidiš?”
Dobro da nema nikog u dvorištu-pomislili bi da govorim sam sa sobom”
Kao da čita njegove misli,opet se začu glas: ”O,Nikola,pa nisi sam.Pogledaj me,ja sam jabuka!” Nikola začućeno podiže glavu i pogleda jabuku.
”Znaš šta” reče Nikola “to se događa samo u bajkama,a ja sam već veliki i ne verujem da jabuka govori.”
“Jesi veliki si”reče jabuka “zato sam te i zvala.Uberi me,pojedi me! Mislim da sam ukusna i puna vitamina. Ako me niko ne bude brao i jeo to bi bilo tužno” uzdahnu jabuka duboko.
Nikola podiže ruku i dohvati plod koji kao da ga je molio da ga ubere. Htede da ga zagrize ali se seti šta mu je mama govorila :” peri voće!“ Otrča u kuću,dobro opra jabuku i izađe napolje.Zagrize je.
”Super si!” viknu jabuci.
Jabuka se nasmeja,zatrese lišćem i reče: “Nikola,ti si srculence! Baš ti hvala.Za dva-tri dana dovedi drugare iz razreda da ih počastim!
Nemaš pojma kako sam srećna!”
I jabuka zapeva veselo:

Ja volim pčele
Pčele vole mene
Jedite deco,jabuke rumene!

Leptiri lete,cvrkuću laste
Nikola jede jabuke
Jede jabuke i raste

Posle tri dana dvorište je bilo puno dece.Nikola je doveo ceo svoj razred,ali bilo je još dece koja su došla iz radoznalosti kada su videla da se nešto zanimljivo događa u Nikolinom dvorištu.
Jabuka je bila ushićena.Deca su došla!” šaputala je .Njeni zreli plodovi, privlačili su decu. Nikola ubra jabuku,a ostali mu se pridružiše .Ali jabuka je bilo i na granama koje deca nisu mogla da dohvate.
“Duni vetre!” molila je jabuka.
Vetar zanjiha grane i plodovi padoše oko dece.Napunivši rance deca nasmejana odoše kući.
Nikola ostade sam.
”Eto,sad se lepo osećam” reče jabuka zadovoljno.
”Hvala ti,Nikola što si mi pomogao.”
“Pomogao?! Kako?!”
“Ja sam voćka :olistam,procvetam,rađam.Dođe jesen: lišće opadne,plodovi opadnu, padaju kiše, sneg i – ništa.”
“Kako ništa?!” začuđeno upita Nikola.
“Kad znam da me uberu,pojedu,naprave sok,onda imam razlog,opravdanje zašto postojim. Onda sam srećna jabuka,shvataš?!”
“Aha” reče kratko Nikola.
“Jesi li ti čula da je nekad u Americi živeo čovek koji je sakupljao semenke jabuka i sejao ih svuda gde bi išao? Niko o njemu ništa nije znao.Zvali su ga Džoni-jabukovo seme.
A kad bih ja tako radio da li bi i mene zvali Nikola-jabukovo seme? Šta ti misliš?”
Ali jabuka mu nije odgovorila.
Stajala je zamišljeno gledajući modro nebo i slušala cvrkut ptica.


Tri žabe

Živele u jednoj bari tri žabe.Svađale su se oko toga koja od njih najbolje peva,čiji je glas najlepši.
Tri zelene žabe
Njihovoj svađi nikad ne bi došao kraj da nisu odlučile da organizuju takmičenje,da se vidi ko je najbolji.

To je za stanovnike bare i okoline bio veliki događaj.
Sve žabe, i velike i male,su došle da svojim prisustvom pomognu odluku žirija.

Ali pred sam početak svi shvatiše da nisu izabrali žiri.

Mnogo njih je želelo da odlučuju koja od tri žabe najlepše peva i zato je bila takva galama da niko nikog nije čuo šta govori.

Roda,patka i zmija čuju kreketanje ( a taj zvuk ih je neodoljivo privlačio) i požure da vide šta se događa.

Žabe ,ne razmišljajući mnogo, zamole rodu, patku i zmiju da budu članovi žirija. One pristanu i takmičenje poče.

Tri žabe su naizmenično pevale sve dok nisu iscrple svoj bogati repertoar i dok nisu promukle. Publika je bila oduševljena.

Članovi žorija zamoliše za tišinu i rekoše takmičarkama da priđu bliže da im čestitaju i proglase pobednicu.

I žabe priđoše umorne i sretne.

Možemo zamisliti šta se dogodilo takmičarkama. A i publici iz prvih redova. Te večeri su roda, patka i zmija imale obilnu večeru.

Žabama nije bilo do pesme. Celu noć su razmišljale i šaputale.

Nikad više nisu se svađale koja najlepše peva.


Kišica

Bila jedna mala kišica. Velike kiše su je gledale sažaljivo ili podsmešljivo,kako koja.

Kad bi naišao pljusak,viknuo bi: „Hajde,mala,sklanjaj se s puta! Popij mleko i u krevet! „

Ona se skloni.

Naiđe li lagana kiša sa krupnim kapima,opet njoj,kišici,kaže: „Samo smetaš,beži,imam danas puno posla.“Tako danas, tako sutra.

Jednog dana, mala kišica ostade u krevetu.Majka se zabrinu. “ Šta je s tobom? Što ne ustaješ? Da nisi bolesna?“

“ Nisam“ reče mala kišica „samo sam tužna“.

“ E,to još nisam čula! A zašto?“ Mala kiša zaplaka: “ Svi me guraju,svima smetam, podsmevaju mi se.Kad se ja pojavim, niko me ne primećuje, ljudi ne otvaraju kišobrane, Kažu: „Ma nije to neka kiša,to je sitna kišica. I tako, ja nisam važna,nikom nisam potrebna, niko me ne voli.“

Majka je poljubi. “ Ne plači! Ustani i spusti se nad grad ,ali slušaj sve šta govore a ne samo loše stvari!

Kišica ustade iz kreveta,brzo se obuče i poče rominjati. Lišće se osveži,cveće zamirisa, a deca koja su išla u školu počeše skakutati i pevati: „Padaj,padaj kišice!“

Mala kišica ih pomilova po kosi, a sunce izviri iza oblaka i prošaputa: “ Vidi malu kišicu,obradovala dečicu, jer je blaga.“ Kišici bi drago.

Nasmeši se i ode iza polja,šume i rake. Zazeleni trava u polju, lišće na drveću u šumi zatreperi a rečni talasići zapevaše. Osluškuje kišica pesmu reke i shvati da se sve oko nje raduje.

Mama je bila u pravu.


Jabuka

Na brdu je raslo drvo. Na njemu je visila rumena jabuka. Naišao je lopov. Popeo se na drvo i kad je hteo da dohvati jabuku, grana se zatresla i jabuka je rekla: „Nisam ja za tebe“.
Otkinula se, pala na zemlju i počela da se kotrlja niz brdo. S proplanka su jabuku videli čobani. -Gle lepe jabuke! Nastala je svađa oko toga ko ju je prvi ugledao. Svi potrčaše prema njoj. A jabuka reče: „Nisam za vas“.
Skrene naglo i otkotrlja se dalje. Kotrljala se tako jabuka, kotrljala i nišla na dva putnika. Videli je i jedan i drugi , i pomislili: «Lepe li jabuke! Uzeću je, ali da ne vidi moj saputnik»! A jabuka reče: „Nisam za vas“.
Skrene i otkotrlja se dalje preko livade. Na livadi je spavao dečak, a devojčica je sedela pored njega. Ugledala je jabuku i rekla:
«O, divne li jabuke! Probudiću brata, pa ćemo je zajedno pojesti». A jabuka se nasmešila: „Ja sam za vas“. I dokotrlja se devojčici u krilo.


Ljuti papagaj

„Pogledaj,“ reče otac kćerci, dok su zajedno razgledali zoološki vrt.
„Vidi, ovo je papagaj!“
Nena je gledala, razrogačivši oči, šarenu pticu, koja je stajala na prečki. Nešto tako lepo još nikad nije videla. „Samo, kljun joj je kriv. Zar ti se ne čini da je tako, tata?“ upitala je oca.
A znate šta se onda dogodilo? Odjednom je čula kreštavi glas:
„Misliš da je to ružno , dete, a ti i nemaš kljun. Sve što imaš to su te strašne duge tanke noge, ha, ha , ha!“
Nemate pojma kako je to uplašilo malu Nenu… Pripila se uz oca, koji joj je pričao da papagaji mogu da govore i da se ljute, ako im neko kaže da nisu lepi. Papagaj je ptica koja može da govori i da se ljuti, a to Nina nije znala. Njoj je ta ptica bila odvratna i ona je poželela da odmah idu kući.
Tako Nina nije videla ništa od celog lepog zoološkog vrta, osim velikog šarenog ljutog papagaja.