IZAZOVI RODITELJSTVA: “DA LI DETE TREBA DA IDE U VRTIĆ?”

Često se u društvu vodi diskusija da li je roditeljima isplativo da decu upisuju u vrtić, ako jedan od roditelja ne radi, ili imaju vitalne roditelje koji žele da čuvaju dečicu. Naravno da se bez vrtića može. Neko će reći da možda ni naši roditelji svi nisu išli u vrtić i da to nije uticalo na njih. Međutim, stvari su danas drugačije.

Vreme odrastanja starijih generacija, naših baka, deka, nečijih roditelja bilo je vreme kada su deca imala svoj sopstveni vrtić u okruženju stambenog prostora. Bilo je uobičajeno da se sva deca iz okolnih kuća i zgrada igraju zajedno pre podne, u isto vreme odlaze na ručak i opet se okupljaju posle podne, gde neka mama ili baka donese svima užinu u vidu kolača. Socijalizacija dece, njihova fizička aktivnost i adaptivnost na grupu, na vršnjake… bila je spontana i improvizovana , ali je postojala. Današnje dete koje izađe prepodne u park da se igra biće usamljena jedinka.

Zakon u Srbiji ničim ne obavezuje roditelje da moraju decu da upišu u vrtić, pitajmo se bolje da li treba. Jednostavno kolektiv, grupa i vršnjaci su važni za zdrav rast i razvoj deteta. Što dete ranije nauči kako funkcionisati u grupi, lakše će se kasnije uklopiti u društvo, biće samostalnije i odvažnije.

Dete koje ostane kući sa jednim od roditelja, ili bakom, dekom ne može lako razviti osećaj pripadnosti grupi. Njemu je grupa strana i može se osećati odbačeno po polasku u školu, što nikako nije dobro za razvoj mentalnog zdravlja deteta. Dete kada krene u vrtić nauči i „čekati svoj red“, deliti igračke, poštovati pravila i vremenski raspored. Dete u vrtiću spontano će uči od druge dece, procenjuje sebe, svoje vrednosti i slabosti i razvija svest o različitosti, da nismo svi isti. Dete koje je za to vreme izolovano ima osećaj da se svi prema njemu moraju ponašati kao mama, tata ili baka i deka. Takođe, ono ne može sebe realno da sagleda i smatra često da mu pripada mnogo više. Prva razočarenja se javljaju u osnovnoj školi, kada takvo dete od učiteljice – prve odrasle osobe koja nije roditelj, a ulazi u život deteta, ne dobije očekivanu pažnju i povlastice.

U vrtiću dete provodi vreme sa svojim vršnjacima, oponaša njihovo ponašanje i napreduje u razvoju, razvija socijalne veštine, uči se samostalnosti i empatiji. Okruženo je mnogo većim brojem rekvizita i materijala za podsticaj razvoja, nego što ih ima kod kuće. O detetu u vrtiću se brinu osobe posebno edukovane da aktivnosti prilagode uzrastu deteta kako bi što bolje uticale na njegov psihički, fizički i stvaralački razvoj.

Jedno neobično istraživanje sprovedeno u susednoj Austriji pokazalo je da deca koja idu u vrtić kasnije stiču bolje obrazovanje i više zarađuju. Po prvi put ispitala se ekonomska razlika kod dece koja su išla i one koja nisu išla u vrtić. Osnova za studiju je bila statistika Evropske Unije o prihodu i uslovima života u Austriji iz 2011. godine. Od analiziranih osoba u odraslom dobu između 25 i 59 godina, oko 60% je išlo u obdanište. Ovaj procenat je zbog uvedene obavezne godine u obdaništu sada još veći. U žiži istraživanja bilo je pitanje pozitivnih efekata odlaska u vrtić.

Kada se radi o obrazovanju, pokazalo se da su oni koji su išli u vrtić, pola godine duže, išli i u školu. To možda deluje malo, ali može biti od velikog značaja, posebno kada se radi o polaganju mature ili studiranju. Kod dece koja idu u vrtić verovatnoća da će završiti fakultet veća je 5%. Ona imaju u proseku 7,3% veću platu po satu od onih koji nisu išli u vrtić. Istraživanje je takođe pokazalo da vrtić značajno doprinosi ženskoj populaciji. Žene koje su u detinjstvu išle u vrtić imaju bolje radno mesto, veća primanja. Možda je ovo sve irelevantno za naše okruženje, ali činjenica je da ima dosta podudarnosti.

Pitanje da li će deca ići u vrtić, zavisi od mnogo različitih faktora. Jedan od najvažnijih je svakako stepen obrazovanja roditelja, posebno oca. Ali, majke su najčešće te koje svojom preteranom brižnošću mogu da odustanu od odluke da dete ide u vrtić i kada je otac za.

Svrsishodnost polaska deteta u vrtić nije samo usmerena na dete i njegov socijalno – mentalni razvoj, već i na roditelja koji je do juče konstantno bio uz dete. Roditelj, najčešće majke, se na taj način bolje organizuje, dobija vreme za sebe i svoju afirmaciju, postaje mnogo raspoloženija, što je takođe od značaja za celu porodicu. Jednostavno, vrtić je prijatelj cele porodice.

Izvor: https://www.vrticcolorado.rs