NIJE DOVOLJNO DA DETE NAUČI KAKO NE TREBA DA SE PONAŠA, VEĆ TREBA DA NAUČI I KAKO TREBA DA SE PONAŠA

Cilj roditelja je da pripremi dete za samostalni život u društvu, zbog čega je u odnosu roditelja i deteta pored ljubavi neizostavan konflikt između društvenog, koje zastupa roditelj, i biološkog, koje zastupa dete. Pretpostavka je da će dete usvojiti socijalni princip i da će on prevladati nad biološkim u detetu.

Pored „postavljanja granica” i primoravanja dece da rade korisne a njima neprijatne stvari kako bi stekli navike, kažnjavanje sačinjava ono što zovemo disciplinovanje dece. Disciplinovanje je samo jedan deo vaspitanja, koje je opet samo deo kompleksnog odnosa roditelja prema detetu. Zato ne treba padati u grešku i kažnjavanje poistovećivati ni sa disciplinovanjem ni sa vaspitanjem.Kažnjavanje je veoma snažan zahtev za promenu ponašanja. Ako se dete igralo u sobi s loptom i ako je razbilo staklo na vitrini, roditelj se može zapitati: „Čemu kažnjavanje, ako je staklo već razbijeno?” Smisao kažnjavanja je da dete odustane od nekog određenog ponašanja: u ovom slučaju od opasnog i neprimerenog igranja. Ako je kažnjeno, veća je verovatnoća da će dete ubuduće odustati od takvog igranja u sobi.

Neko može da se zapita: „Zar nije dovoljno detetu objasniti koliko je opasno igrati se loptom u sobi?” Objašnjenje je, svakako, nužan deo kazne i može da bude dovoljno za neku decu, ali većina dece će u sledećoj situaciji zaboraviti na dato objašnjenje. Da ne bi zaboravili, pomaže im osećanje koje se zove „strah od kazne”.

Evo i kako.

Dete je ličnost u razvoju i zato često nije sposobno da upravlja sobom, da se samokontroliše. Nekada su njegove želje daleko moćnije od njegovog znanja. Kada je, s jedne strane, samo roditeljska informacija o tome kako nešto nije dobro, a, s druge, snažna detetova želja, verovatnije je da će dete uraditi ono što želi. Još su stari Rimljani primetili da kažnjeno dete bolje pamti. Sledeći put kada bude u iskušenju da uradi nešto što nije u redu, setiće se ranije kazne i imaće dve suprotne emocije: želju da uradi ono što je zabranjeno i strah od kazne, koju će dobiti kada bude uhvaćeno u prekršaju. Tek tada će dete biti u pravom unutrašnjem konfliktu i moći će da odluči šta će uraditi.

Nije dovoljno da dete nauči kako ne treba da se ponaša, već treba da nauči i kako treba da se ponaša umesto toga. Najbolje se uči od oba roditelja, kad oboje pružaju i ljubav i disciplinu.

Izvor: http://zelenaucionica.com