DECA I DISCIPLINA MOGU ZAJEDNO

Kako vaspitati decu je večito pitanje svakog roditelja uz koje obično idu i razmišljanja „da li koristim pravi metod?“, „da li sam previše strog?“, „da ne očekujem previše?“ i sl. Najbolji oblik discipline je onaj koji dolazi iz nas, koji je zasnovan na razvijenom osećaju za pravedno i ispravno, i na našim sopstvenim ciljevima. Disciplina je veština koja se uči tokom odrastanja kroz suočavanje sa sve većim izazovima.

Šta je disciplina?

U većini slučajeva, kada se izgovori ova reč ona u sebi nosi prizvuk nečeg strogog i “opasnog”, i asocira na zabranu ili kaznu. Međutim, disciplinovanje nije isto što i kažnjavanje. Disciplina, reč koja u svom korenu ima značenje učiti ili podučavati označava proces učenja dece prihvatljivom ponašanju unutar određanih granica. Ona uključuje postavljanje jasnih pravila deci kao i realnih očekivanja od njih, uz doslednost od strane odraslih u nastojanju da ih se pridržavaju. Za razliku od kazne koja je sasvim mali deo discipline i koja osobu tretira kao krivca suočavajući ga sa prošlošću, disciplina tretira pogrešno ponašanje i suočava se sa sadašnjošću i budućnošću.

Zašto je važno biti disciplinovan?

Disciplina je oblik vežbe za život koja, kada se jednom iskusi i praktikuje, razvija sposobnost pojedinca da kontroliše svoje postupke. Ona nam omogućava da se posvetimo nekom zadatku i da budemo istrajni u ostvarenju sopstvenih ciljeva. Disciplina nas uči kako da poštujemo pravila koja su neizostavni deo života u zajednici. Kod dece je cilj postepeno postići samodisciplinu koja će im biti vodič kroz svet.

Očekivanja i mogućnosti

Razmislimo o tome koliko puta dnevno deci kažu da ne rade nešto dobro: nisi dobro pospremio sobu, nisi se dobro obukla, ne gledaš kuda ideš, prestani da galamiš i sl. Ponekad su očekivanja odraslih mnogo veća od razvojnih mogućnosti dece. Naime, deca mlađa od pet godina ponašaju se tako da steknu odobravanje svojih postupaka od strane odraslih osoba bitnih u njihovom životu ili da izbegnu posledice neprimerenog ponašanja. Dobro i loše za njih su apstraktni pojmovi čije razumevanje zahteva vreme i iskustvo.

Deca različitog uzrasta imaju različite potrebe i različito se ponašaju pred izazovima svakodnevnog života.
DECA SA GODINU DANA deca tek počinju da uče pa se ne mogu uvek ponašati onako kako bi odrasli hteli, ona još uvek ne mogu razumeti i slediti pravila.

DECA SA DVE GODINE deca počinju da poštuju jednostavna pravila, ali nisu u stanju da ih se dosledno pridržavaju.
TROGODIŠNjACI razumeju i usvajaju nešto više pravila, ali doslednost u pridržavanju im nije jača strana. Uobičajeno je da se odazovu na poziv, da mogu da sačekaju svoj red, da se pridržavaju nekih pravila kako bi izbegli opasnost i da ponekad žele da udovolje odraslima.

ČETVOROGODIŠNjACI još uvek imaju ograničenu samokontrolu, ali mogu slediti neka pravila, udovoljavati zahtevima odraslih, odnositi se pažljivo prema igračkama i sl.

Sasvim je prirodno da se mala deca ponekad ružno ponašaju jer su ona tek u procesu učenja. Njima je neophodna briga i zaštita odraslih jer nisu u stanju da predvide posledice svog ponašanja, niti da se dosledno pridržavaju nametnutih pravila.

Veliki broj “disciplinskih prekršaja” male dece može se sprečiti tako što će se prostor u kojem ona borave, bilo da se radi o porodici ili kolektivu, učiniti bezbednim i što će se slediti dnevne rutine vezane za jelo, spavanje, obaveze ili igranje. Rutine deci obezbeđuju ugodnu sigurnost u kojoj znaju šta i kada da očekuju.

A kada dete poraste?

Sa uzrastom stvari se menjaju. Deca bivaju u stanju da razumeju smisao i potrebu postavljanja i pridržavanja određenih pravila, premda im se nekada čini da odrasli preteruju ili da izmišljaju čudna pravila. U redu, ako je tako, dobro je da odrasli razgovaraju sa decom, da im ispričaju koja pravila su morali i sami da poštuju kada su bili istih godina, zašto je to bilo vredno i šta se dešavalo kada se pravila nisu poštovala. Takođe, zajedno sa decom može se napraviti lista nepoželjnih oblika ponašanja u kući (vrtiću, školi) kao što su galama, udaranje, ostavljanje stvari u neredu itd., a zatim definisati odgovarajuće reakcije, posledice ako se neko od tih ponašanja javi. Tako pravila postaju zajednička (deca učestvuju u njihovom formiranju), ali i odgovornost za ono što će se preduzeti ako se ona prekrše.

Da li nekad pomislite da od deteta možda očekujete previše?

Izvor: zelenaucionica.com