ULOGA OCA U RODITELJSTVU DO TREĆE GODINE

Beba, udobno smeštena u maminom stomaku, raste i razvija se pod neprestanim bombardovanјem hiljаdа impulsa koji se obrađuju u tek stvorenim čulima.

Pritisak stomačne tečnosti daje različite utiske pri svakom pokretu tela bebe. Ubrzani otkucaji maminog srca, istovremeni pojačan šum krvnih sudova, stezanje i opuštanje stomačnih mišića i ravnomerni ili nepredvidljivi pokreti mame upozoravaju da je mama zadovoljna, opuštena, zadihana, neraspoložena ili nasmejana!

Svako od ovih stanja beleži se u razvojne šeme bebe u kojima se stvaraju prva bazična iskustva za dalji tok razvoja… Tako se spoljni svet u kome mama živi oslikava u razvoju ploda. Najznačajniji deo tog spoljnog sveta je svakako otac, koji posredno svojim ponašanjem prema budućoj mami utiče na raspoloženje mame, koje se zatim pretapa u stanje trudnoće uopšte…

Zadovoljstvo, sreća, zaštićenost, sigurnost mlade trudnice su baza za razvoj zdravog ploda. A sve nabrojano može u potpunosti obezbediti jedino jedan, siguran u sebe i svoje odluke, budući tata. Naročito je potreban u prva i zadnja tri meseca trudnoće.

U prva tri meseca, kada se organizam mlade mame menja, kada su česta povraćanja, mučnine, nesigurnost, napetosti, kada nastaje to “drugo stanje”, on je taj koji može najbolje utešiti, razumeti, pomoći i odagnati strepnju.

U zadnja tri meseca može se ponovo aktivirati nesigurnost i javiti strahovi od porođaja, kada je budući tata tu da sarađuje, razume i u potpunosti učestvuje u pripremi mlade mame. Tu je za šetnju, aktivnosti, pravilnu ishranu, učenje pravilnog disanja, učenje kontrole ponašanja i saradnje sa medicinskim osobljem u toku porođaja… Tako nastaje prava priprema oba roditelja za čin porođaja koji predstoji.

Kada beba dođe u svoj novi dom, mama je ta koja prvih meseci u potpunosti prepoznaje sve potrebe, tu je za hranu, toplotu, prve pokrete, vrstu plača, nežne dodire, ritam buđenja i sna… Mama i beba su jedno i u tom odnosu nema trećeg. Sve životne potrebe se sa sigurnošću prepoznaju i automatski teku uz nežni odnos prepoznavanja dodira glasa, smeha i jedinstven odgovor bebe opuštenog beskrajnog zadovoljstva.

I u tim danima je tata veoma važan ali još uvek posredno. Tu je da napravi atmosferu da se mama i beba zaista dobro osećaju u toj svojoj „dijadi“, da mama ima udobnost, pomoć za kvalitetnu, odgovarajuću ishranu, da ima sve što je potrebno za negu bebe, da joj se omogući predah, dobar odmor i siguran san.

Tata je tu da odmeni, da učestvuje u pripremi i pronalaženju pravilnog ritma jela, spavanja, kupanja i svega ostalog  svojim punim kapacitetima nežnosti, ljubavi, privrženosti i razložnosti.

Pred kraj prve godine počinje vreme neophodnog, punog, direktnog angažovanja tate. Naime, zadnjih meseci prve godine iz tog punog jedinstva mame i bebe, beba počinje da primećuje i treću osobu, njegov glas, smeh, lik, dodire…

Iako mame u sklopu dijade imaju životnu presudnu ulogu u razvoju i stimulaciji  svih funkcionalnih sistema (motorike, senzora, saznajno emocionalnih i naročito govora), naglašava se da je i uloga oca veoma važna toliko važna da nekada, psihoanalitičari govore o tome da je u takvoj bliskosti mame i bebe razumevanje toliko veliko da i nema potrebe za govorom, te da je prisustvo oca u tom trenutku neophodno da bi se govor javio.

U svakom slučaju možemo reći da prisustvo oca u velikoj meri olakšava pojavu i usvajanje govora.

Druga i treća godina su godine tate. Dete je svesno prisustva i druge osobe pored mame. Mama je i dalje tu pretežno za negu, hranjenje, nežnosti, melodiju i produbljivanje govora. Tata je tu za izuzetno važne, motoričko senzorne igre  – kotrljanja, gnječenja, veranja po tati na podu, igre điha-điha, čučnjeve, trčanja.

Šutiranje i igre sa loptom, vozovima, vožnje lutaka i raznih životinja… Treba biti što više napolju u parkovima, neravnim površinama, pesku… Nenametanje igara je uslov, ali je neophodno u igri biti takav da tata ne učestvuje u igri bezuslovno ispunjavajući delove igre.

Neophodno je da dete mora da se potrudi da bar malo samo pruži ručicu prema ponuđenoj kocki, medi, grančici ili da lopta koja se šutira nije tik uz nogu već se dete mora samostalno dodatno ispružiti, ili ne odgurivati ljuljašku pasivno već dete mora da pokuša da se samo odgurne!

To samostalno dodatno angažovanje deteta predstavlja pravljenje i utiskivanje osnovnih senzomotornih šema u mozgu koje su osnov za govor i saznajno-emocionalni proces (prema teoriji senzorne integracije).

Kada dete postane svesno porodice, odmah postaje jedan aktivni posmatrač. Tiho i nenametljivo posmatra ponašanje roditelja, upija atmosferu, postaje svesno uloga mame i tate i polako se poistvećuje imitiranjem svog okruženja.

Imeđu ostalog, taj najraniji razvoj Vaše bebe postaje osnov i emocionalnog stanja koji se ispoljava nekada u adolescentnom ili odraslom dobu.

Izvor:http://trudnocaizdravlje.rs