Alkohol je merljiv, baš kao i posledice koje izaziva. Anoreksija je razumljiva jer mogu da se vide posledice, ali mnogo je teže utvrditii šta je “loša slika tela” ili šta “nezadovoljstvo vlastitim telom” nači i kakvog uticaja ima na nečiji život.

Arik Sigman u knjizi “Savršeno telo – srećan život? Kako žudnjom za savršenim telom uništavamo sreću” (Psihopolis, 2018) kaže da je previše često morao da ispravlja probleme nastale zbog poremećaja u ishrani, a i sam kao otac, kaže, ne bi voleo da njegove ćerke pod “kulturološkim nasiljem” poveruju da su debele. Kaže da osetljivost žena na vlastito telo nije razumeo dok nije zašao u zrelo doba, ali da je istinsko prosvetljenje doživeo kada mu je prvi put postavljeno pitanje “da li me ova haljina čini debelom.” Savet Džordža vašingtona da je uvek najbolje biti iskren, nije mu bio od velike pomoći jer je odgovorio: “Ne dušo, tvoje salo te čini debelom.”

On kaže da većina muškaraca pretpostavlja da se žena, koja je inače samouverena, ne opterećuje preterano sitnicama kao što su malo sala illi poneko ostrvce celulita. Ipak, i one najsposobnije, najpametnije, najosnaženije žene uspevalo je da porazi nezadovoljstvo sopstvenim telom. On, ipak, kaže da je za muškarce to pitanje, bar bi trebalo, da bude izuzetno važno, jer su žene važan deo njihovih života. A ni oni sami nisu imuni na nezadovoljstvo vlastitim telom. On, međutim, kaže da je nezadovoljstvo izgledom postalo toliko dominantno među devojkama i ženama da se danas opisuje kao “normativno nezadovoljstvo”. Na Instagramu je postalo najvažnije pitanje kako izgledate odmah posle porođaja i jeste li podigli lestvicu po pitanju tela koje se nije maklo pre i posle.

Plodove današnjeg normativnog nezadovoljstva ubira jedno ogromno tržište. Iako s nastojanja da se ljudima pomogne da trajno omršave u 95 odsto slučajeva završavaju porazom, industrija proizvoda za mršavljenje – za koju se često kaže da je najuspešniji poslovni neuspeh na svetu – i dalje se goji

Ako trudnice i majke danas zaista osećaju veće nezadovoljstvo svojim telom, kao što smo pomenuli, čime se to može objasniti? Mnogi naučnici ovu pojavu apkstraktnim rečnikom opisuju kao “percipirani sociokulturološki pritisak da se bude mršav, koji se doživljava sredinom trudnoće”. Neki od njih ukazuju na “kulturološki udovoljen mentalitet opsednut mršavošću”. Međutim, dr Sigman kaže da, je rezultat nezadovoljstva vlastitim telom u velikoj meri izraz njihove reakcije na ambivalentan odnos društva prema majčinstvu.

Kao što to uvek biva sa medijskim insinuacijama, izgled u trudnoći se predstavlja kao nastavak negovanja samokontrole i stila. Istina je, međutim, kaže dr Sigman, da željenu veličinu i oblik stomaka ili tela ili lica ne možete naručiti preko interneta obeležavanjem odgovarajućih kvadratića na stranici za kupovinu. O profilu vašeg stomaka odlučuju genetika, fiziologija, veličina i broj beba koji su unutra.

Ovo pitanje nezadovoljstva telom je podmuklo i opšteprisutno, kaže, a javlja se u sve ranijem uzrastu: skoro polovina devojčica strosti između tri i šest godina, izjavila je kako se boji da će se ugojiti, po studiji magazina Britisih Journal of Development Psychology. A ova bojazan ne jenjava sa godinama. Autori prvog Međunarodnog projekta o telu nedavno su objavili izveđtaj o ženskom nezadovoljstvu vlastitim izgledom “u 26 zemalja u okviru deset svetskih regija”, u kojem zaključuju da su “nezadovoljstvo vlastitim izgledom i želja za mršavim telom “opšteprisutni i naglašavaju potrebu “da se ovom problemu posveti pažnja na međunarodnom nivou”. Globalno nezadovoljstvo vlastitim telom je zarazno: međunarodni podaci za istraživanja Svetske zdravstvene organizacije “Zdravstveni aspekti u ponašanju dece školskog uzrasta” otkrivaju visok nivo nezadovoljstva vlastitim telom, kji izaziva “ozbiljnu zabrinutost među zdravstvenim stručnjacima širom sveta”. Dok žene zauzuimaju uticajna mesta u medijima u svetu, nezadovoljstvo vlastitim telom se ustaljuje kao polazna osnova u funkcionisanju medija i društva. Kao što programski urednik lista Obzerver kaže: Biti ženstven danas znači mrzeti svoje telo.”

“Veličina je, čini se, važnija nego ikad, kaže dr Sigman. Bez obzira da li smo zaista gojazni ili smo od onih nikad dovoljno mršavih, opterećenost izgledom nam svima stvara probleme. Zašto je postalo normalno biti nezadovoljan vlastitim elom već u trećoj godini života? Zašto toliko žena trpi poremećaja u ishrani i briga zbog svoje težine i građe? Šta možemo učiniti da se odupremo njihovim negativnim efektima na ljudske živote?”

Nezadovoljstvo vlastitim telom je više od nelaogde koju osetite pri pomisli da će vas neko videti u kupaćem kostimu, ili od opsednutosti pitanjem “da li me ova haljina čini debelom”. Njegovi efekti mogu biti širokog raspona, dugotrajni i pogubni. Lekari koji se bave lečenjem dijabetesa strahuju da se nezadovoljstvo vlastitim telom nepovoljno odražava na kontrolu šećera u krvi njihovih pacijenata, kaže dr Sigman. Nove studije ukazuju na to da nezadovoljstvo vlastitim telom ima “velik uticaj na sve vidove sucidalnog ponašanja”, čak i ako nije u pitanju gojaznost, jer nije povezano s astvarnom težinom već sa percepcijom sopstvenog izgleda.”

Žene ponekad piju da ublaže negativna osećanja prema sopstvenom telu, a mnoge devojke puše da postignu vitkiji izgled, ističe dr Sigman. Studija Odeljenja za epidemiologiju Univerzitta u Minesoti, koojm je obuhvaćeno 81.000 adolescenata, ukazala je na “prevalenciju pušenja u svrhu gubitka težine”. Naučnici čak mogu da predvide koliki su izgledi da će neka devojka kasnije postati pušač na osnovu toga koliko joj je stalo do toga da bude mršava. Neverovatno je da mnoge ne žele da vešbaju jer se isuvše stide svog tela da bi pomislile na vežbanje pred drugima. Doktor ide još dalje i kaže da je čak i “akademska interferencija” i niže ocene nešto što se povezuje sa nezadovoljstvom fizičkim izgledom. Postoje razlozi za bojazan da to nezadovoljstvo sputava žene sa akademskim obrazovanjem. One koje su sklonije tome da internalizuju tuđe stavove, uključujući i one iz medija, ponekad ostvaraju slabije rezultate od žena koje svom izgledu pridaju manju važnost. U kulturi zavisnosti od imidža, gde se telesnoj građi i odeći pridaje ogromna pažnja, žene se mogu osetiti obnaženim i povući se u pozadinu.

“Analiza političkih efekata samoobjektifikacije”, sprovedena na Oksidental koledžu u Kaliforniji, pokazala je da postoji direktna veza između višeg stepena samoobjektifikacije među ženama, nadziranja vlastitog izgleda, i manjka “vere u to da njihovo delovanje ima potencijal da utiče na politiku… i verovatnoće da glasaju ili se kandiduju za političke funkcije”.

Zvuči neverovatno, zar ne? Ali nije. U svojim brojnim oblicima, medijsko oko nas sve objektifikuje. Tako mnogi počnu da sami sebe tretiraju kao objekte, kaže ovaj doktor. Kad su žene nesigurne u svoj izgled i neprestano ga nadizuru, to može da stvori samoobnavljajući obrazac ponašanja i da ih spreči da se glasno pobune protiv onih vrednosti našeg društva koje doprinose samom nastanku njihovog nezadovoljstva vlastitim telom.Koji nas to činioci mogu navsti da na sopstveno telo gledamo bez preteranog oduševljenja?

Uz sve veće razumevanje fundametalne uloge medija, nova istraživanja osvetljavaju ulogu naših najboljih prijatelja u širenju ove zaraze, kaže dr Sigman i konstatuje da je nedavna studija EU o ženama i iz svih zemalja pokazala da je “verovatnoća da postanete anoreksični u obrnutoj srazmeri sa stepenom debljine vaših prijateljica.”

Nova saznanja pokazuju i da to može zavisiti i od toga šta vi mislite o tome koliko debelom ili mršavom ona sebe smatra. Mišljenje žena tome kako njihove prijateljice doživljavaju svoje telo utiče i na njihove lične brige, kažu studije. Autori studije kažu da žene misle kako su “razgovori o debljini” koiristan mehanizam za prevladavanje brige zbog sopstvenog izgleda, ali , u stvari, onoi produbljuju uznemirenost slikom o vlastitom telu jer služe kao podsetnik. Na nezadovoljstvo mogu da utiču i knjige koje čitamo, pa i mnogo toga još. Psihološka patnja ili želja da se bude mršav, mogu da se kanališu i trošenjem kalorija kroz fizičku aktivnst do tačke kad to postaje opasno i nezdravo.

Dr Sigman kaže da se naličje nezadovoljstva vlastitim telom može opisati kao težnja za promenom izgleda: prikrivena ili ne toliko prikrivena, čežnja za drugačijim telom. ona se mnogo čini sličnom pritajenom, ali sveprisutnom osećaju neuzvraćene ljubavi: upoznali ste muškarca i veoma vam se dopada i posle mnogo lepih zajedničkih trentaka postavljate mu pitanje: koliko je ovo ozbiljno. Ne brini može mi otvoreno reći. A on vam između poljubaca prošapće nešto‚ kuda žurimo, ja sam zaista srećan, meni je dobro ovako.” I vama treba neko vreme da shvatite, prihvatite i razumete da se tu ništa neće promeniti jer on vas, ne voli.

Autori prvog Međunarodnog projekta o telu nedavno su objavili izveštaj o ženskom nezadovoljstvu vlastitim izgledom “u 26 zemalja u okviru deset svetskih regija”, u kojem zaključuju da su “nezadovoljstvo vlastitim izgledom i želja za mršavim telom “opšteprisutni i naglašavaju potrebu “da se ovom problemu posveti pažnja na međunarodnom nivou”

Ovo bi se moglo uporediti sa uzaludnim pokušajima da se postigne nerealna telesna težina ili građa, kaže dr Sigman. Mada će vam dijete i predavanja o sagorevanju kalorija verovatno omogućiti da se povremeno uvučete u manju halinu, ali moguće je da nikad nećete imati telo u kakvom biste želeli da provedete ostatak života. Sve vrste nezadovoljstva podrazumevaju jaz između onog što želimo i za šta verujemo da je moguće i onoga što je zaista moguće. Prehrambenoj imodnoj industriji i industrij dijetetskih preparata možda odgovara da građu i težinu i kompoziciju vašeg tela predstavlja kao posledicu onog što radite ili ne radite. Međutim, tako se previđa jedna neprijatana ili neprofitabilna istina. Mesta na kojima taložite masne naslage, i lakoća s kojom ih taložite zavise od gena koje nasleđujete.

Dr Sigman navodi da su Olimpijske igre u Londonu pratile zvučna retorika i hiperbole, među kojima su i da su dobitnice zlatne medalje ženama i devokama važne kao “snažni uzori”. Ali, njihov uspeh je zlouptrebljavan kroz veličanje, posebno praveći od njih “prave” uzore, figure koji se veličaju, ali i nihovi bokovi, bicepsi i deltoidni mišići. Ali, zanimljivo je da sedmobojke, u proseku, na primer, kako navodi dr Sigman, imaju između 10 i 14 procenata masnog tkiva, što je upola manje u odnosu na normalne žene. A svi zaboravljaju s kojim fizičkim i zdravstvenim problemima te sportistkinje suočavaju zbog ekstremnih napora, pa i poremećaja u ishrani.

Plodove današnjeg normativnog nezadovoljstva ubira jedno ogromno tržište. Iako s nastojanja da se ljudima pomogne da trajno omršave u 95 odsto slučajeva završavaju porazom, industrija proizvoda za mršavljenje – za koju se često kaže da je najuspešniji poslovni neuspeh na svetu – i dalje se goji. Omršaveti možete uz bilo koju dijetu, ali ćete zato, kad pkušate da održite željenu težinu, doživeti poraz. Tu dijete više ne pomažu. Nedovoljno je istraženo, kako ističe, da je sprovođenje dijete, “važan medicinski događaj” koji izaziva velike metaboličke, neuroendokrine i epigenetske promene kod osoba koje pokušavaju da drže dijetu i koji ponekad, paradoksalno, vodi u bolest. Stalne dijete, sa jo-jo efektom, koje su sve češća reakcija na nezadovoljstvo vlastitim telom, vremenom mogu reprogramirati vaše sklonosti prema hrani tako što produstiču “kompulsivni odabir” masne i slatke nezdrave hrane i nezadovljan unos zdrave hrane.Njih pnekad prati stanje “slično povlačenju, tipično među zavisnicima od droge”. Ovakav obrazac ishrane stvara začarani krug. Što ste duže u njemu, veća je verovatnoća da ćete iz njega teže izaći. Ciklična promena težine, koja kod osoba sa normalnom težinom u proseku iznosi samo 2,5 kilograma tokom perioda od dve godine, povezana je sa “visokim rizikom od kardiovaskuarnih bolesti i smrti”.

Ima ironije u tome što nova istraživanja pokazuju da popravljanje slike o vlastitom telu, u stvari, jača efektivnost programa mršavljenja, koji se zasnivaju na zdravoj ishrani i fizičkoj aktivnosti. U jednoj studiji se kaže: “Na osnovu navedenog verujemo da je razvijanje zdravijeg odnosa prema sopstvenom telu važan aspekt održavanja težine postignute mršavljenjem, koji bi svaki program kontrole težine trebalo da uzme u obzir.”

Dok sam bio mali, kaže ovaj doktor, često sam kao i mnoga druga deca slušao isti refren: “Pojedi sve.” Ovde se više ne radi isključivo o samodisciplini i ličnom izboru: ono što vas okružuje i dovodi u iskušenje ima neposredan uticaj na veličinu, težinu i oblik vašeg tela – u tolikoj meri da se o ovom “opakom problemu” u časopisu Harvard College Global Health Review kaže kako je “epidemija gojaznosti… direktna posledica drutvenih i političkih odluka” i preporučuje da vlade preduzmu za promenu “obezogenog životnog okruženja”. Profesori Fakulteta za javno zdravlje Univerziteta Harvard i Svetska zdravstvena organizacija objavili su važan tekst u časopisu Lanset koji, takođe, pobija ideju da ste vi jedini koji formira oblik svog tela: “Vlade su najvažnij iakteri u zaustavljanju epidemije gojaznosti.”

Zato sebe moramo da podsećamo da su u našoj kulturi muke sa oblinama u velikoj meri rezultat obilja visokokalorične hrane. Donedavno nije bilo mnogo ljudi koji su imali lak pristup velikim količinama hrane. Živimo u svetu za koje naši geni nisu stvoreni. Možda ne možemo dapromenimo svoje jabučasto telo, ali je zato svakako u našoj moći da budemo najzdravija i fizički najspremnija moguća jabuka. Ako se naoružamo znanjem o građi, obliku i sastavu svog tela, svom porodičnom poreklu i genetskim predisozicijama, te o prethodnim uspešnim ili neuspešnim pokušajima da ostvarimo trajnu promenu težine, veličine i oblika svog tela, čeka nas zdravija i srećnija budućnost. Da biste suočili sa nezadovoljstvom vlastitim telom, neophodno je da znate kolikim manevarskim prostorom raspolažete – a svaka osoba ima drugačiji manevarski prostor.

Malo je onih koj kroz život putuju bez “prtljaga”, kaže dr Sigman. Većina ga ima, a on često sadrži našu, donekle pohabanu prestavu o vlastitom telu. NO, postaje jasno da učešće u oblastima života, koje nas zaokupljaju i pružaju nam osećaj kontrole, kompetentnosti i postignuća, snažno deluje u korist većeg zadovoljstva sopstvenim telom. To je delimiočno zbog toga što “jaja” svog samopoštovanja stavljamo u “različite korpe”. Jednostavno rečeno, ako se uključimo u druge aktivnosti i psvetimo im se, prosto nam ostaje manje prostora i vremena za osećanja i misli o svom telu. To nije vid poricanja ili bega, već neophodna preraspodela naših emocionalnih i intelektualnih resursa u pravcu realističnije ravnoteže – korekcija u ekonomisanju pažnjom, kojom postižemo to da je usmerimo na dragoceniji ili širi spektar životnih aktivnosti.

Zaokupljenost vlastitim telom i nezadovoljstvo njime može, zapravo, poslužiti za izbegavanje ozbiljnih životnih problema sa kojima se suočavamo. Usredsređenost na vlastito telo i nastojanja da se ono promeni mogu stvoriti utisak kontroe, te iluziju da ćete, menjajući svoje telo, promeniti i svoj život. Takvim ponašanjem uskraćujete sebi priliku da spoznate kako privlačnost nije jedini određujući činilac sreće i uspeha.