![](\"http://www.najboljamamanasvetu.com/wp-content/uploads/2012/02/strah-i-ankioznost1-920x370.jpg\" "\\"Strah")
Periodi straha i anksioznosti kod dece su normalni tokom odrastanja. Često su deca stidljiva, strah ih je novih stvari, plaše se mraka ili odvojenosti od roditelja. Ovakvi problem jesu uobičajeni, ali ih ipak treba pažljivo tretirati. Po mišljenju psihologa problem anksioznosti je jedan od najčešćih emocionalnih poremećaja kod dece, a ukoliko se ne obrati pažnja na taj problem, on kasnije može da utiče na svakodnevni život deteta. Čak i veoma mala deca mogu da iskuse ovo osećanje.
Koja je razlika između straha i anksioznosti?
Deca doživljavaju različite oblike straha i anksioznosti od trenutka kada se rode. Nekada nam dete plačem ili nervozom jasno stavi do znanja da je uplašeno. Ali, nekada je teško indentifikovati anksioznost kod deteta, posebno kod dece kojima je teško da podele svoja osećanja sa drugima.
Anksioznost je normalno emocionalno stanje koje svi osete u raznim trenucima u životu. Usko je povezano sa strahom, koji je takođe neophodna emocija koju svi osećaju. Potrebno je da se plašimo određenih situacija kako bismo sebe zaštitili od opasnosti. Strah opisujemo rečima uplašen ili prestravljen i on je koristan osobi kada je, na primer, spreči da se približi opasnoj životinji. Anksioznost je vezana za očekivani, predviđeni strah od nečega što će se desiti u budućnosti. Za opisivanje anksioznosti koriste se reči kao zabrinutost, nervoza, napetost, stidljivost, opreznost. Anksioznost je korisna kada smo suočeni sa nekom teškom situacijom i normalno je da se ona javi npr.pred ispit ili pred obraćanje grupi ljudi. Ona nam pomaže da se pripremimo za težak zadatak.
Predispozicije za anksioznost kod dece
Genetika svakako igra značajnu ulogu kod razvijanja anksioznosti kod dece – naime, deca čiji su roditelji anksiozni ili depresivni imaju 7 do 11 puta veće šanse da razviju ovaj poremećaj u poređenju sa decom u čijim porodicama nema takvog genetskog nasleđa.
Takođe, osetljivija, stidljiva i povučena deca imaju veće šanse za razvijanje anksioznosti, jer su u samom početku negativna i sklona tome da izbegavaju učestvovanje u različitim aktivnostima zbog straha.
Razumevanje anksioznosti u detinjstvu
Normalno je da deca ponekad osećaju blagi strah i da njega ne treba mešati sa anksioznošću. Roditelji treba da se zabrinu tek ako strahovi postanu preterani i dete zbog njih ne uspeva da funkcioniše u svakodnevnom životu. Čak i tada, roditelji treba da budu svesni da se anksioznosti ne treba plašiti, već reagovati tako da se ona ublaži i prevaziđe.
Postoji više tipova strahova koji se kod dece često preklapaju:
![\"Резултат](\"https://www.yumama.com/thumbnail.php?file=2016/10/decji_strahovi_cega_se_sve_boje_nasi_malisani_aps_461400714.jpg&size=article_large\")
Strah od razdvajanja Deca koja osećaju ovu vrstu straha se plaše da će se desiti nešto loše kad su odvojeni od mame i tate. Često dobijaju da budu bez roditelja, bilo da idu u školu, prespavaju kod prijatelja ili ostanu kod kuće sa nekom drugom osobom koja ih čuva.
Društveni strahovi Ova deca su stidljiva ili povučena, u nekim slučajevima brinu o tome šta drugi ljudi misle o njima. Dete sa ovakvim strahom izbegava situacije u koje je uključeno više osoba i ima poteškoće u stvaranju prijateljstava.
Specifični strahovi Dete može da se plaši neke specifične situacije ili predmeta, na primer vode ili pasa. U ovim slučajevima, strah može da postane toliko intenzivan da dete izbegava situacije u kojima treba da se suoči sa svojim strahom.
Uopštena anksioznost Ova deca preterano brinu i to o svemu, od toga da li će stići da urade domaće zadatke, preko toga kako će se pokazati u sportu kojim se bave, brinu o članovima svoje porodice i svim novim stvarima sa kojima se suočavaju. Često traže podršku, a mogu da pate i od nagona za povraćanjem, glavobolje ili problema sa spavanjem.
Opsesivno kompulsivni popremećaj Deca sa ovim problemom imaju tendenciju da ponavljaju postupke ili misli, i to obično one vezane za neki strah. Na primer, dešava se da stalno proveravaju da li su vrata zakjučana iz straha od pljačkaša.
Vodič za roditelje: kako da pomognete detetu, a ne smetate
Roditelji mogu da imaju kako pozitivan tako i manje pozitivan uticaj na dečje strahove.
Neke od roditeljskih akcija sa pozitivnim uticajem su:
- Podsticanje hrabrog ponašanja kod dece.
Ohrabrite dete da se postepeno suoči sa svojim strahovima. Roditelj treba da osmisli male korake u ovom pravcu kako bi dete imalo osećaj da kontroliše situaciju kad se suočava sa svojim strahom. Ponavljajte ove male korake i nagradite dete za svaki korak. Mala deca posebno dobro reaguju na simbolične nagrade kao što su, recimo, zvezdice za svaki uspešan korak.
- Empatija.
Nastojte da se stavite u detetov položaj i pokušate da razumete strah koji ono oseća. Ovde je važno da zapamtite da obraćanje pažnje na neko ponašanje utiče da se ono javlja češće, dok nedostatak pažnje čini da se ono dešava ređe. To međutim ne znači da treba da ignorišete dečje strahove, već da obratite što manje pažnje na njih i ne dižete paniku i stavljate ih u prvi plan. Sa druge strane, kad dete pokaže hrabrost, to treba naglasiti i posvetiti mu pažnju.
- Pomoć detetu da izgradi samopouzdanje.
Veoma je važno da dete samostalno obavlja određene zadatke. Dozvolite detetu da pogreši i ne pokušavajte da sve popravite umesto njega i preuzmete stvar kad se desi problem. Roditelji često naslute da će se dete u određenom trenutku uplašiti i unapred pokušavaju da izbegnu takve situacije. Ovakvo ponašanje, međutim, samo pothranjuje dečji strah da samo ne može da se izbori sa takvom situacijom.
- Postavljanje modela dobrog ponašanja. Roditelji na prvom mestu treba da pokažu da i sami umeju da ostanu mirni i pribrani.
Ponašanje koje ne pomaže kod dečjeg straha može da bude ako:
- Priskačete detetu u pomoć suviše rano pre nego što ste mu dali šansu da samo pokuša. Iako to deluje sasvim prirodno, u situacijama u kojima roditelji uvek rešavaju problem, dete će i dalje razvijati strah koji ima umesto da se „uhvati u koštac“ sa njim.
- Dozvoljavate detetu da uvek izbegava situacije koje ga plaše. Svaki put kad dozvolite detetu da izbegne ono čega se plaši, samo pojačavate i dodajete na značaju tom strahu.
- Nestrpljivost roditelja. Nastojte da ostanete mirni i nemojte da prenosite svoj stres na dete. Pružite detetu vreme i mesto da se izbori sa strahom.
Kad treba potražiti pomoć stručnjaka
Stručna pomoć je potrebna ako primetite da strahovi sprečavaju dete u učestvovanju u aktivnostima koje želi i kojima se bave njegovi vršnjaci ili drugari u školi, vrtiću ili ulici. Bez sumnje, neka deca sama prevaziđu strahove, ali neka ukoliko ne dobiju pomoć stručnjaka mogu da doživaljavaju ozbiljan stres tokom života kao rezultat anksioznosti.
U svakom slučaju, ukoliko ste zabrinuti zbog nekog dečjeg straha, posavetujte se sa pedijatrom ili psihologom oko najboljeg načina za rešenje tog problema.